MUJO I FATA NA PLAŽI

Leže Mujo i Fata na plaži, a Mujo bi vodio ljubav s njom. Kaže on to Fati, a ona će njemu:

• Ma jesi li lud, pa svi nas vide!
• Pokrićemo se ručnikom, navalio Mujo.
• Ma kakvi, odbija Fata.
• A da otplivamo na onaj otočić?
• Jesi li bolan lud, ja ne znam plivati, opet će Fata.
• Ja ću plivati na leđima, a ti se za njega uhvati, pa vidiš valjda kako stoji, navaljuje Mujo.
• Ma zajebi to, a kako ću se vratiti?!😂😂😂😂😂😂😂😂😂😂😂😂

bonus priča:

Bilo je to u jednoj maloj, ali prometnoj kafani na uglu grada, gde su čaše vodile svoje tihe razgovore dok su ljudi dolazili i odlazili. Na jednoj polici, odmah iznad šanka, stajale su čaše raznih oblika i veličina – visoke i vitke za vino, široke i čvrste za pivo, male i elegantne za rakiju. Svaka od njih imala je svoju priču.

Najstarija među njima, debela staklena krigla, pamtila je vremena kada se kafana tek otvarala. „Nekad su ovde dolazili stari trgovci, nazdravljali poslovima i pričali priče koje su trajale do zore“, govorila je mlađim čašama.

Kristalna čaša za vino, koja je smatrala sebe najotmenijom, često se žalila: „Ne razumem zašto me koriste samo za posebne prilike. Imam osećaj da provodim više vremena skupljajući prašinu nego u rukama nekoga ko zna da uživa u vinu.“

S druge strane, mala čašica za rakiju bila je večiti veseljko. „Mene svi vole! Uvek sam u centru pažnje, bilo da se slavi ili tuguje. I u sreći i u nesreći, ljudi se sete mene!“

Jednog dana u kafanu je ušao stariji čovek sa umornim očima. Seo je za šank i naručio rakiju. Gazda mu je pažljivo pružio malu čašu, a starac je polako podigao, pogledao kroz prozirnu tečnost i uzdahnuo. „Eh, život je kao ove čaše“, rekao je zamišljeno. „Neke su čvrste i dugo traju, neke se lako slome, a neke blistaju samo kada ih neko uzme u ruke i pogleda pod pravim svetlom.“

Čaše su se na trenutak utišale. Možda su i one, baš kao i ljudi, imale sudbinu ispunjenu uspomenama, smehom, ali i ponekim pukotinama.