MUJO I ŠERIF

Došao Mujo na Divlji zapad i ubrzo postao najstrašniji revolveraš. Pričalo se da mu ruka nikad ne drhti, da pogađa muvu na pet metara i da niko ko se s njim sukobio nije ostao na nogama. Čak su i Indijanci pričali strašne priče o njemu pored logorske vatre.

Jednog dana, Mujo bijesan kao ris stiže u mali gradić prekriven prašinom. Sunce peče, konj mu umoran, a on žedan k’o nikad. Svi građani u panici – čim su ga vidjeli, počeli su zatvarati prozore, bežati u kuće, čak se i pas sakrio ispod kola.

Mujo naglo otvara vrata saluna, a ona udare o zid i svi unutra zaneme. Prilazi šanku, naruči duplu rakiju (iako rakije nema na Divljem zapadu, nekako su mu našli bocu). Ispija je naiskap, briše usta rukavom i osvrće se po salunu. Onda mu pogled padne na čoveka sa zvezdom na grudima – šerifa.

Odlazi do njega, staje tik ispred i pita ga promuklim glasom:

• “Ko si ti?”

Šerif se jedva suzdržava da mu pištolj ne ispadne iz ruke, gutne knedlu i promuca:

• “Šerif… ja sam šerif ovog grada…”

Mujo se zlokobno nasmeje, pogleda ga ispod obrva i kaže:

• “E, da nisi musliman, sad bih te odmah ubio.”